Rolan Bart - Svetla komora

Moje je pravilo bilo dovoljno prihvatljivo da bih pokušao da imenujem (biće mi potrebno) ona dva elementa čije je sa-prisustvo temeljilo, činilo se, vrstu posebnog interesovanja koje sam imao za te fotografije.
Prvi je, očevidno, širina i ima opseg polja koje prilično slobodno osećam u funkciji moga znanja, moje kulture; to polje može biti više iIi manje stilizovano, više ili manje uspelo, zavisno od umešnosti ili šanse fotografa, ali ono uvek upućuje na neku klasičnu informaciju: ustanak, Nikaragva i svi znaci Jednog i drugog: siromašni borci, u civilu uIice u ruševinama, mrtvi, patnje, sunce i teške indijanske oči. Hiljade fotografija je napravljeno na tom polju i za njih mogu, zaista, osećati neku vrstu opšteg interesovanja, ponekad ganutost, ali čija emocija prolazi preko razumnog releja jedne moralne i političke kulture. To što osećam prema tim fotografijama zavisi od nekog srednjeg afekta, skoro od dresure. U francuskom Jeziku ne nalazim reč koja jednostavno izražava tu vrstu ljudske zainteresovanosti ali u latinskom ta reč, verujem, postoji: to je studium što ne znači, barem ne odmah, ,,studija“, nego naprezanje pažnje prema nečem, ukus za nekog, vrstu opšteg ulaganja, istina revnosnog, ali bez posebne žestine. Studium je način na koji me interesuju mnoge fotografije, bilo da ih primam kao politička svedočanstva, bilo da u njima uživam kao u dobrim istorijskim slikama: jer ja kulturno (ova konotacija je prisutna u reči Studium) sudelujem u figurama, izgledima, gestovima, dekorima, akcijama.
Drugi element da poništi (ili istakne) studium. Ovoga puta neću ja tražiti njega (pošto sam svoju suverenu svest uložio u polje studiuma) nego on sam kreće sa scene, kao strela, i probada me. U latinskom postoji reč koja označava tu ranu, taj ubod, taj znak načinjen šiljastim predmetom; ta reč mi je dobrodošla tim pre što upućuje i na ideju interpunkcije i što su fotografije o kojima govorim u stvari kao interpunktirane, ponekad čak prosto pegave od tih osetljivih tačaka; zapravo, te oznake, te rane su tačke. Taj drugi element koji je tu da remeti studium nazvaću punctum; jer punctum; je i: ubod, mala rupa, mala mrlja, mali rez, – a i bacanje kocke. Punctum jedne fotografije je onaj slučaj koji me, u njoj, bocne (ali me i ranjava, bode)
Pošto sam tako u fotografiji razlučio dve teme (jer su fotografije koje volim uglavnom napravljene poput klasične Sonate), mogao sam da se uzastopno bavim jednim i drugim.